Јоаким Вујић (1772 – 1847)
ТЕАТАР – место где се могу угледати Божанства
Драги Јоакиме,
Од твог рођења је прошло 250 година, а 175 од када си се упокојио у Господу, а ми Те још увек нисмо схватили. Нагађамо шта си хтео да нам поручиш и која је разлика између позоришта, казалишта, гледалишћа и Театра….. Теби је било јасно, а ми ни дан данас не схватамо. Матурирао сам у Српскохрватској гимназији у Будимпешти и тамо никад чуо за твоје име, нити да си значајан „списатељ славено сербски“ нити да те називају „оцем театра сербскога“. На срећу, на Академији уметности у Новом Саду где сам уписао глуму, др Божидар Ковачек, каснији „председатељ Матице сербске“, предавао нам је предмет Историја југословенске драме и књижевности тзв. „југодраму“.
И од њега сам дознао:
Да си написао преко четрдесет разних дела, а режирао безброј представа.
Да ти је отац Ђорђе, а мајка Јевросима и да си из мале трговачке породице, а поред тога твоји производе и сапун. Родио си се у Баји, граду који се налази у најсевернијем делу Бачке, где си већ у детињству могао да се са својим друговима играш на српском, мађарском, немачком и буњевачком језику. Осим тебе, отац Гига је издржавао још десеторо деце. Деда Атанасије се доселио у Бају, не зна се одакле. У вероисповедној српској школи у Баји учио си славеносербском језику, онда на мађарском у Сегедину, Острогону и Калачи, па на латинском и немачком у Новом Саду. То су биле православне, католичкие и евангелистичкие школе.
Школовање си наставио у Пожуну, где си неко време похађао филозофију. Први пут се сусрећеш са организованим позоришним животом и представама немачких и италијанских аутора, које ћеш касније преводити на славеносербски језик. Тамо си завршио и студије права. На кратко ћеш се вратити у Бају, одакле ћеш 1796. године отићи у Трст. Пешице си кренуо и стигао само до Карловца, а после прешао у Загреб, где си радио као адвокатски писар. У Бају си се вратио 1797. године, па си затим на краће време отишао у Нови Сад, где си такође радио као писар. Крајем 1797. године си дошао у Сомбор и јавио си се, како сам бележиш, Авраму Мразовићу, школском надзорнику за област Бачке и Барање и управитељу сомборске школе „Норма“, у којој су одржавани редовни течајеви за оспособљавање српских учитеља. Мразовић те је поставио за учитеља „второг класа“ у Футогу. Убрзо си премештен у Бечеј, одакле си се 1801. године вратио у Бају. Исте године из Баје одлазиш у Трст, где добијаш посао приватног учитеља.
У Трсту си савладао италијански језик, а 1803, по италијанским градовима су те заносиле и одушевљавале позоришне, оперске и балетске представе. Године 1805. одлазиш у Пешту, почињеш и издавачку делатност, која ће трајати наредне 42 године. Затим Нова Градишка, па Земун, где си намеравао да пређеш устаничку Србију али си се сукобио са земунским протом, који те је касније оптужио да си сарадник Карађорђевих устаника. Због тога си у затвору провео три месеца, па си враћен у родну Бају, одакле одлазиш у Пешту.
Године 1810. у Сентандреји си се оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић. Међутим, у браку ниси био срећан. Учествовао си у припремама представе „Црни Ђорђе“ или „Заузеће Београда од Турака“, која је била изведена 12. септембра 1812. године на мађарском језику са српским песмама. У драми је учествовала и највећа мађарска глумица тога времена, Роза Сеппатаки Дерине. У престави је играла младу Српкињу Аницу, мада је била само годину дана млађа од тебе. Претпостављају да си и ти са њом играо у представи.
У згради Мађарског националног позоришта у Пешти, 12. по старом – по новом 24. августа 1813. године, приредио си прву српску позоришну представу „Крешталица“, у којој је, осим српских сентандрејских ђака препарандије и тебе самог, учествовало и троје професионалних глумаца. Представа је најављена плакатом Мађарског позоришног друштва, на коме је писало: „У уторак, то јест 24. августа, у Мађарском позоришту, по милостивом одобрењу Високог краљевског намесничког већа, једна рацка дилетантска дружина, у корист Института сентандрејске рацке Препарандије, на рацком језику извешће једну позоришну игру у три чина, под насловом ’Крешталица’.”
„Новине сербске“ у Бечу, у броју од 28, августа 1813. године, писале су с надом и заносом: „С великом радостију сообштавамо читатељем нашим да је 12/24. августа содружество једно ученика Гимназије пештанске веселу г. Јоакимом Вујичем с немацкога преведену игру, под именом ’Крешталица’, у Пешти у Маџарском позоришту сербски представило. Содружество је игру ову, с особитом радостију и великим восклицанијем присуствујући овде многочислени зритеља тако дало, да је цела скупш тина вече ово весело и задовољно провела… О да би игра ова претеча и предсказаније била, да ће се вкус Сербаља развити и чувствованија милог рода нашег облагородити; чувствованија, којима општеј ползи да жертвује и со тим и внутрене и внешње достојинство и цену своју подигне и укрепи!”
Позоришне представе на српском језику си наставио да приказујеш и наредних месеци и година у Коморану, Ђуру, Будиму, Темишвару, Араду, Баји, Сегедину, Панчеву, Земуну, Карловцима и Новом Саду.
У Сентандреји си живео девет година и током тог времена, преводио си драме са италијанског и немачког језика. Имао си 51 годину, када си први пут отишао у Србију код кнеза Милоша Обреновића.
Незадуго си на двору приређивао скромне позоришне представе, па си титулисан звучном титулом директора Књажевско-сербског театра, а био си и директор, драматруг, редитељ, главни глумац, преводилац и адаптер драмских дела. Улоге су глумили ученици и млађи чиновници. Седам премијера си имао. – Представе су приређиване у присуству кнеза и његове породице. За време представе се јело и пило, разговарало и када би кнез устао, пошто му се нешто у представи није допало, сви су морали да напусте салу. За сва ова понижења на двору си примао скроман хонорарчић.
У Београд си се се вратио 1839. године, али одласком кнеза Милоша с власти, изгубио си и пензију, отишао накратко у Бају, где ти је у великом пожару, који је захватио цео град, изгорела родитељска кућа са твојом целокупном богатом библиотеком.
Још си написао књижицу „Како да се постане богат и своја кеса напуни“, иако си своје последње године провео у тешкој оскудици и сиромаштву. Умро си у Београду, 20. новембра 1847. године. Сахрањен си у гробу Симе Милутиновића Сарајлије, у близини Цркве светог Марка, на старом ташмајданском гробљу у Београду. Гроб ти је касније заметен.
Када је 1927. године старо београдско гробље прекопано, пронађено је тело Симе Милутиновића и положено у породичну гробницу. Његове кости су недвосмислено распознате на основу телесних особености. А твоје? Како да ти одамо почаст кад не знамо ни где си сахрањен?? Место и дан твог рођења ћемо одабрати, да би славили твој допринос српском театру који је и дан данас у ембрионалном стању, а ембрион театра се зове позориште. Једном ће, ипак да се роди театар, каквог си га ти замишљао, а до тада ћемо истражити све што се још о теби не зна. Шта још имам да ти кажем?
У Крагујевачком књажевско сербском театру сам имао част да преузмем награду: прстен са твојим ликом. Хвала ти Јоакиме на свему.
