Европа у хармониј(ц)и

Једноипочасовно музичко путовање по Европи уз доховите приче Милана Руса и Жолта Балинта одушевило је публику. У њој учествују Јанош Балинт (Bálint János), флаута, Жолт Балинт (Bálint Zsolt), на више дувачких инструмената, Иштван Шуки, виолина, који су праћени вокалима Милана Руса, који такође свира на хармоници и Бранимира Ђорђева, који се на удараљкама одлично уклопио са професионалним музичарима. Гошће вечери су биле Едит Ваш Частванне (Csasztvanné Vass Edit) и Жужана Частван (Csasztvan Zsuzska), интерпретаторке народних песама.

У првом делу Милан Рус је концерт употпунио истинитим причама и доживљајима са гостовања фолклорног друштва, које се у комунистичкој Мађарској звало „Централни ансамбл народности у Мађарској“. „Не знам ко нас је тако крстио, али под овим именом смо наступали на међународним фестивалима. У западну Европу нас је први пут извео наш уметнички директор Антун Кричковић и у том тренутку смо осетили да народи који тамо живе нису туђи народи и да се не разликују од нас у тој мери, како су тврдили медији Источног блока. Заједништво смо најизразитије осетили кад смо играли и певали. Од тада је прошло четрдесет и више година, али и данас у сваком од нас живе те лепе успомене са европских турнеја, јер се тамо покренуло нешто важно. Мелодије су биле сличне, као и инструменти, кораци игара, па и народне ношње. Много сличних елемената, као и много разлика. Холандска народна ношња ме је подсетила на ’аљину моје баке у којој је недељом ишла у цркву. На фестивалу у Амстердаму су учествовале 24 земље. Невероватно шаренило! Кад су на ред дошли Јермени, предивна Шоушани је отпевала песму коју смо у трен ока научили и као серенаду јој свирали после дугих вечерњих дефилеа, када су сви попадали на мадраце у учионицама где смо били смештени. Шоушани је била тако симпатична, да нисам могао да поверујем професорици географије да се држава Јермена налази у Азији, а да ипак присуствују европској смотри….“  После овог увода оркестар је одсвирао поменуту дивну јерменску песму „Кармин нур“. Прича се наставила описивањем нових доживљаја: „Антун Кричковић није говорио много језика, али је покретом тела могао све да каже. Ишао је од ансамбла до ансамбла и добијао информације слушајући језик покрета осталих учесника, да би нам после све препричао и учио нас. Фолклор свих етничких група му је био у малом прсту и желео је све да нам преда. Зато је, понекад повисио тон, искрсла би и дрека, а понекад је пао и неки благи шамар. Све са циљем да постанемо такви уметници какве је он желео од нас да направи. Када су заплесали Русини, међу њима је била једна Јарослава…плавоока, плавокоса, у плавој народној ношњи. Свако је могао да се изгуби у том плаветнилу. Са Јарославом смо могли да се споразумемо, јер смо тада у школи сви учили руски, а многима од нас је матерњи језик био српско-хрватски. А русински је ту негде, између. Молили смо Јарославу да нам пева и да нам да своју адресу, како би могли да јој шаљемо љубавна писма…мада љубавне речи тада нису биле део градива руске наставе,“ говорио је Рус. После сваког духовитог увода смењивале су се грчке, хрватске, мађарске, српске, румунске, словачке, немачке, бугарске, словеначке, пољске, циганске, украјинске и руске песме и надахнуте догодовштине и приче о Аспасији, Катаржини, Мируни, Уршики, Маре, Вилхелмини, Сузани, Шарлоти и Ладовили.

Милан Рус је такође причао и врло интересантне приче о народностима, њиховој историји и фолклору: „У то време у Мађарској је било само 4 мањине. На нашем репертоару су биле мађарске народне игре, али се десило да смо убацили и по коју нашу кореографију. Буњевачке игре смо, на пример играли као игре из Бачке, са песмама преведеним на мађарски језик. Још пре 40-так година, играјући хору, популарну румунску игру, уочили смо сличност многих песама и игара. Играјући коло или хору чинило нам се да смо један народ сви. Због тих интеретничких утицаја, у потпуности смо се сагласили да треба брисати границе и градити заједничку Европу. ’У Европи смо сви своји, липи моји’, како је говорио Кричковић. У то време се још није могла ни наслутити Уједињена Европа.“

У другом дњлу реч је преузео Жолт Балинт. Свака прича и опаска биле су пропраћене великим аплаузом. Фолклорну ноту је на час прекинуо Јанош Балинт чаробним Дебисијем, а врхунац је било извођење мађарског чардаша италијанског композитора Виторија Монтија, где је своју виртуозност на виолини показао Иштван Шуки, некадашњи члан познатог Сточланог циганског оркестра. Крај представе је обојио Бетовен и његова „Ода радости“ која се претаче из популарне мађарске народне песме „Пролетњи ветар“ (Tavaszi Szél).

За све гледаоце ова представа је била јединствени доживљај, пар сати опуштања, уживања и бега од стварности. Позориште је поново показало своју чаробну моћ.