Дух је наша домовина

Dvojezična predstava na srpskom i mađarskom jeziku zasnovana na liku i delu Danila Kiša, bazirana na njegovim (auto)biografskim podacima, pismima i beleškama sabranih u knjige „Iz prepiske“ i „Gorki talog iskustva“, kao i na delima koji se nalaze u zbirkama: „Peščanik“, „Grobnica za Borisa Davidoviča“, „Enciklopedija mrtvih“, „Lauta i ožiljci“

Napomena: Budući da se i sama predstava zasniva na citatima iz dela Danila Kiša, svaka će estetska odluka u ovom projektu biti potkrepljena citatom/citatima iz njegovog dela. Citati će, pored navodnika, biti naglašeni kurzivom.

Detaljan opis projekta

UVOD

Pored toga što je jedinstven i originalan pisac svetske književnosti koji je pisao na srpskom jeziku, Danilo Kiš predstavlja i jednu, sopstvenim rečima, „etnografsku retkost“[1] sa biografijom koja je neretko uzdbudljiva koliko i biografije junaka njegovih „grobnica“ . Sin kćeri iz ugledne crnogorske porodice i mađarizovanog jevrejina rođen je u Subotici; strašni točak istorije njegovo detinjstvo preko Novog Sada prebacuje u mađarski provincijalni gradić, te on mađarski uči tek kao dečak. Ali točak istorije ne staje, te Kišova mladost protiče na Cetinju u Crnoj Gori, kada, prema sopstvenom svedočenju, „ponovo uči maternji jezik“[2]; studentski dani u Beogradu, da bi zrele godine proveo u dobrovoljnom egzilu u Parizu, gde ga nalazi i preuranjena smrt. Jevrejin pokršten u pravoslavnoj crkvi silom prilika, ali sahranjen po pravoslavnom obredu po sopstvenoj želji, koji je kao mali u mađarskoj slušao i učio katolički katehizis. Pored nesumnjivog književnog talenta i posvećenosti, upravo kompleksnost kulturnog identiteta Danila Kiša čini njegovo stvaralaštvo jedinstvenim. „Nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa tim dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku treća, katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj. Susret između dva slična i, zbog mnogih strana, različita sveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskih junačkih pesama, koju mi je prenela moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge srednjoevropska literatura, i dekadentna i barokna mađarska poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija, uključiće se moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača.” [3]

TEMATSKI KRUGOVI (kriterijumi za izbor sadržaja predstave)

Danilo Kiš se u svojim delima dotiče obilja tema i motiva koji ne samo da nisu izgubili, već su tokom protekle polovine veka dobili na važnosti. Zato je ključno iz ovog obilja istaći glavne tematske krugove buduće predstave.

Osnovni tematski krug predstavlja pitanje (nad)nacionalnog identiteta, što sugeriše i naslov projekta „Duh je naša domovina“. Ovaj naslov se pojavljuje u Kišovim beleškama kao alternativni naslov posthumno objavljene pripovetke „Apatrid“ [4]  – čovek bez domovine. Ipak, definicija Kiša kao „čoveka bez domovine“ ne iscrpljuje u potpunosti kompleksnost njegovog ličnog i književnog identiteta. Njegovo delo pokazuje da kultura i kulturni identitet nisu vezani samo za jezik u kome nastaju, iako su duboko utemeljeni u njemu. Kultura je mnogo više od jezika samog. „Upravo sam se bio vratio u Pariz posle uskršnjeg raspusta. Stanujem u desetom arondismanu i ne bolujem od nostalgije. Za sunčanih dana bude me ptice, kao na Voždovcu; kraj otvorene terase čujem Srbe kako se dozivaju i pičkaraju; u rano svitanje, dok zagrevaju kola, sa kaseta trešti harmonika. Na trenutak ne znam gde sam.“[5]

Kao glavni podkrug ističemo odnos Reči i Smrti, kao što sugeriše i podnaslov projekta. Može li se, makar i simbolički, rečju pobediti smrt? „Jer ništa nije postojano osim velike iluzije stvaralaštva; tu se nijedna energija ne gubi; svaka napisana reč je kao postanje“[6]. Da li se „grobnica“, u Kišovom slučaju grobnica izgrađena od reči, gradi za večnu dušu mrtvih ili za sećanje živih? Ima li ljudska reč moć da „stvara, te stoga i menja svetove“? Ili je ova stvaralačka moć reči zaista samo iluzija, a reč u najboljem slučaju ima težinu večitog memento mori, kako tvrdi mudri starac Nikolaj Aleksinski iz pripovetke „Lauta i ožiljci“: „Pisac treba da sagledava život u celini. Da nagovesti veliku temu umiranja – kako bi čovek bio manje gord, manje sebičan, manje zao – a, s druge strane, da osmišljava život. Umetnost je ravnoteža te dve protivurečne misli. Dužnost je čoveka, pogotovu pisca (…) – da ode sa ovoga sveta ostavivši za sobom ne delo, delo je sve, nego nešto od dobrote, nešto od saznanja. Svaka napisana reč je kao postanje.“[7]

Identitet i smrt stoje u neodvojivom odnosu. Smrt, kao završetak svake ljudske priče, daje definitivan oblik ljudskom identitetu. Sa stanovišta sećanja identitet se pretvara u biografiju. Ovo je centralan problem priče „Grobnica za Borisa Davidoviča“ u kojoj se B.D. Novski krvavo bori za dostojan kraj svoje biografije – za svoju malu ljudsku istinu koja je sa stanovišta istorije, misli njegov islednik, beznačajna, ali za njega predstavlja sve – sve što će ostati iza njega, njegova „grobnica“.

Kao važnu podtemu ističemo i odnos činjenica i fikcije. Da li fikcija, odnosno „izmišljotine“ kako ih u svojoj kratkoj autobiografskoj crtici naziva Kiš[8], po pravilu daje prednost eskapističkom duhu, a da li nas stvarne činjenice uvek osvešćuju? U današnjem svetu neverovatna popularnost fografskih i pokretnih slika dovodi do prezasićenja mnoštvom banalizovanih stvarnosti. Opsednutost „biografijama“, bilo da su to faktografske crtice jednog CV-ja ili fotoreportaže svakodnevnice, dovela je do opšte „fiktivizacije“ stvarnosti, svodeći tako i nju na nivo „izmišljotina“. Želimo da afirmišemo svet umetničke fikcije kao relevantni oblik stvarnosti u jednom društvu u kome je došlo do diktature banalnog komform-realizma.

SIŽE PREDSTAVE

Žanrovsko određenje: poetsko-biografsko bdenje

Publika prisustvuje događaju koji podseća na obred bdenja, u kome se mešaju običaji pravoslavni, hebrejski i katolički. Dva glumca, svaki na svom jeziku, tek povremeno učeći jezik onog drugog, prolaze životni put Danila Kiša od smrti ka detinjstvu. Koriste se biografskom i pseudo-biografskom građom Kišovih dela, ne praveći razliku između ova dva. Na kraju se, u vremenu pre jezika, spajaju u jedno, da bi tako bili i sahranjeni.

FORMALNO-SADRŽAJNE ODLIKE PREDSTAVE

Budući da rad na tekstu ne podrazumeva dramatizaciju u tradicionalnom smislu te reči, već se oslanja na metode postdramskog pozorišta i kolažni postupak, sam izvedbeni tekst će biti definisan tokom proba. Zato ističemo neke formalne i sadržajne smernice buduće predstave:

• Biografija kao „grobnica“

Osnovni postupak predstave je građenje jedne fiktivno-stvarne „biografske grobnice“ zasnovane na liku i delu Danila Kiša. „Možda je bilo pametnije da sam se opredelio za neki drugi oblik saopštavanja, esej ili studiju, gde bih sva ova dokumenta mogao da upotrebim na uobičajeni način. (…) ali nisam mogao da se lišim zadovoljstva pripovedanja koje daje piscu varljivu ideju da stvara svet i, dakle, kako se to veli, da ga menja“[9]

              Sam Kiš je kroz svoje fiktivne biografije, grobnice za zaboravljene revolucionare u „Grobnici za Borisa Davidoviča“ pokušava da ponovo vrati stvarnost u jedan svet kojim je vladala totalitarna fikcija. Zato je u svoje faktografski pisane priče utkao delove sebe, svog detinjstva i života. Koristimo se sličnim postupkom, te se ka fiktivnoj i dokumentarnoj građi odnosimo na isti način.

U tu svrhu se, pored navedenih knjiga i pisama, koriste i fotografije relevantnih lokacija koje pisac pominje u svom delu, kako arhivske tako i savremene. [10] Ove fotografije služe kao povod za stvaranje autentične vizuelne poezije koja čini osnovnu likovnu podlogu predstave. (više o ovome u odeljku „Likovnost kao scenografija“)

• „Ciklizacija“ kao postdramski postupak

Kao u knjigama „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i „Enciklopedija mrtvih“, predstava se koristi postupkom koji Mihajlo Pantić u svom predgovoru za „Enciklopediju mertvih“ naziva ciklizacijom[11]. Predstava se sastoji iz niza kratkih beležaka, crtica, događaja koje ne stoje u uzročno-posledičnoj ili hronološkoj vezi, već predstavljaju „sedam poglavlja jedne pripovesti“.[12]

• Dokumentarizam kao estetsko sredstvo

U predstavi se dokumentarna i fiktivna građa ravnopravno mešaju. Dokumentarizam predstave je pre estetski nego sadržajni kriterijum. Umetnička istina stvorenog dela predstavlja se kao dokumentarna istina. Tome treba da doprinesu pre svega glumačka sredstva, zasnovana na brehtovskom efektu distanciranja – prepričavanje, izveštaj, isleđivanje, propitivanje. Za ovakav metod nalazimo inspiraciju u samom delu D. Kiša, u kome je isleđivanje često osnovni pripovedački događaj. Kao primer ističemo „Istražni postupak“ iz knjige „Peščanik“: putem pitanja i faktografskih odgovora, dobija se somnabulna, ponekad iracionalna, poetska istina. Evo jednog primera:

„Kome se još mogao, osim njoj, obratiti na isti način, pismom?

Ne očekujući mnogo bolji ishod od onog koji je očekivao i sada, mogao se još obratiti svom starom i takoreći jedinom prijatelju gospodinu Gavanskom (Novi Sad, Železnički kej 8), svome bratu Dolfiju-Adalbertu (Trieste, Via Lazzaretto Vecchio 11), Predsedniku Ruzveltu, Predsedniku Čerčilu, Kancelaru Adolfu Hitleru, Admiralu Hortiju, Ministarstvu železnica, Ministarstvu Finansija, Javnom Pravobraniocu, Međunarodnom Crvenom Krstu, Međunarodnoj Uniji, Društvu za Zaštitu Prava Čoveka, Međunarodnoj Cionističkoj Organizaciji, Društvu za Zaštitu Životinja, Bogu Ocu Sabhaotu.

Zašto se, dakle, nije obratio nekoj od navedenih ličnosti ili nekoj od institucija?

Gavanskom zato da ga ne bi kompromitovao ukoliko policija nadgleda njegovu korespondenciju; svome bratu Dolfiju zbog zategnute lične i međunarodne situacije; ostalima pak zato što se ni u koga od njih nije pouzdavao, osim možda u ovog poslednjeg, s kojim je ionako često opštio.“[13]

• Višejezičnost  

Predstava je mišljena na dva osnovna jezika: srpskom i mađarskom. Ne izvode se svi delovi predstave na oba jezika, i publika koja nije dvojezična ne razume svaku izgovorenu reč. U praćenju toka predstave pomažu i natpisi, takođe zasnovani na brehtovskom epskom pozorištu. Pored ova dva jezika u predstavi se pojavljuju i reči ili rečenice na hebrejskom, ruskom i francuskom jeziku.

„Priča koja sledi, priča koja se rađa u sumnji i neodumici, ima jedinu nesreću (neki to zovu srećom) što je istinita: ona je zapisana rukom časnih ljudi i pouzdanih svedoka. Ali da bi bila istinita na način o kojem njen autor sanja, morala biti ispričana na rumunskom, mađarskom, ukrajinskom ili jidišu; ili, ponajpre, na mešavini svih tih jezika.“[14]

• Likovnost kao scenografija

Na sceni se, pored odra, kovčega i jedne stolice, nalazi i projekcijono platno. Na njega se projektuju video i grafički radovi inspirisani tekstom i fotografijama autentičnih lokacija koje se spominju u Kišovoj prozi. Ovim želimo da naglasimo vezu sa vizuelnom umetnošću i značaj likovnog izraza za prozu D. Kiša. Pored toga što u svojoj autobiografiji navodi da se spremao za likovnu školu[15], Danilo Kiš naglašava[16] da se među savremenicima bolje razumevao sa vizuelnim umetnicima, pripadnicima Medijale, nego sa svojim kolegama-piscima. Lirsko-deskriptivni pasaži kod Kiša često se međusobno dopunjuju sa faktografskim načinom pripovedanja. Ovde posebno ističemo uticaj Leonida Šejke, velikog „klasifikatora“ „….ipak sam uveren da sam ovu priču čuo prvi put od Leonida Šejke, slikara, koji je sebe nazivao i „klasifikator“ (…) Skupivši tri prsta desbe ruke tražio je reč i izraz, kao da proba pod jagodicama finoću pigmenta ili gustinu paste…“[17]. Postupak nabrajanja, pronalaženje poezije u faktografskom postojanju predmeta, karakterističan i za prozu D. Kiša kao i za likovni izraz L. Šejke. Izrazito deskriptivni, likovni pasaži iz „Peščanika“, poput ovog iz Prologa, služe kao inspiracija za stvaranje likovnog apsekta predstave.

Povremeni natpisi i titlovi teksta na sprski/mađarski takođe se pojavljuju na ovom projekcionom platnu i likovno su uobličeni.

ZNAČAJ I ODRŽIVOST PROJEKTA

Značaj ovog projekta leži u stvaranju zajedničkog kulturnog prostora za srpsku i mađarsku publiku, kao i za gledaoce mlađih generacija srpskog porekla, koji se ne osećaju dovoljno sigurno u svom maternjem jeziku. To znači da na ovu predstavu pripadnici srpske manjine mogu povesti i svoje prijatelje koji ne govore srpskim jezikom, tvoreći tako prostor kulturne razmene i susreta. Pored očuvanja srpskog jezika i kulture, ovaj projekat ukazuje na kulturne veze između srpske manjine i države u kojoj žive. Pažljivim odabirom teksta, kao i teme i motiva, autori žele da kroz ovaj projekat popularizuju srpsku kulturu i stvaralaštvo u jednom od velikih centara evropske kulture – Budimpešti. Stvarajući delo koje se istovremeno izvodi za gledaoce iz oba govorna područja ovom predstavom se Srpsko pozorište u Budimpešti uspostavlja kao važan kulturni centar ne samo za srpsku manjinu, već za pozorišnu scenu uopšte.

SARADNICI NA PROJEKTU

Reditelj i autor projekta: Marija Barna-Lipkovski (Biografija je priložena)