У Нађмезе улици, прошлог понедељка, одржана је премијера представе „Док нас смрт не растави“ рађенe по роману „Раскршће“ Драгомира Дујмовог. Ова представа је плод сарадње Српског позоришта у Мађарској и драмске секције Српског образовног центра „Никола Тесла“ у Будимпешти.
Почетак представе дочекала је препуна сала позоришта. Ученици који нису желели да пропусте представу о којој се причало, дошли су да својим присуством охрабре и пруже подршку својим другарима који су глумили у овој представи. Сва места су била заузета, па су ученици седели и на самој позорници.
На динамичној сцени се смењивала глума, песме и игре, прошлост и садашњост, српски језик и шокачки који су ученици уз много труда, савладали као прави професионалци. У садашњости, глумачка екипа покушава да обради причу о једном мање познатом, а уједно и јединственом догађају који се одиграо у Сантову, малом месту у Аустроугарској царевини, близу Сомбора и Баје 1899. године. Све време је на сцени актуелна и прича о љубави између Родољуба и Анице, која се несрећно завршава, због различите вере.
Међу Сантовчанима се крајем деветнаестог века појавио верски покрет да пређу у православну веру. Наиме, овде је реч о самовољном преласку из католичке вере у православље и то све због наметнуте мађаризације у месној цркви, коју је спроводио жупник Јанош Батори. Сантовачки шокци су били јако разочарани када су приметили да њихов свештеник, кога су иначе јако лепо дочекали у селу, смишљено избегава да говори на шокачком језику и почиње да све чешће служи мисе на латинском и мађарском језику, говорећи да Мађари који живе у селу не могу да буду угрожени од њих.
После две и по године испуниле су се тежње сантовачких побожних душа и стали су на праг Српске православне цркве. У нашим старим књигама стоји забележено да је 1736. године Сантово било чисто српско село. Тадашњи сантовачки Срби, били су приморани да пређу у римокатоличку веру. Али православна свест је остајала жива у њиховој души с колена на колено. И после 163 године пред Богом су Сантовчани постали синови и деца православне цркве, баш као што су и њихови преци пре били.
И како прича у самој представи редитељка, коју глуми Лена Ембер, „Сантовчани су се побунили против свештеника. Наиме, стигли су они и до Беча у намери да се сретну са папским изаслаником, али уместо позитивног, добијали су углавном исте одговоре.“
Иначе, роман „Раскршће“ је како Давид Кецман Дако пише „безвремена прича о неуништивом људском достојанству, доведеном на место чаробног раскршћа где се одвајкада преплићу и сукобљавају питања савести и судбине. Јединствен и истинит догађај који је последњих година XIX века Аустроугарску царевину задесио и узнемирио. На зеленом длану бачке равнице, надомак слободног града Сомбора и краљевске вароши Баје, у питомом месту Сантову, суочени са насилном мађаризацијом, вођени унутрашњим гласом савести, Сантовци самовољно напуштају римокатолицизам и налазе спас у окриљу Српске православне цркве. Овај драматични роман проткан је митовима, легендама и хумором сантовачког човека који попут старозаветног Јоне неуморно покушава да се одупре неминовности.“
На самом крају, публика је бурним аплаузом поздравила глумце и на тај начин изразила подршку и задовољство због одгледане представе. На сцени се појавио и Драгомир Дујмов, по чијем роману је урађена представа. Дујмов се том приликом обратио присутнима, захвалио се Српској гимназији, а посебно члановима драмске секције, јер ово је већ други пут да инспирација потиче из једног његовог романа.
Зорица Јурковић Ембер, урадила адаптацију текста и режију.
