Председник недавно основане Српске самоуправе XXI кварта, Стеван Семлер и потпредседник Ђура Нађ, поздравили су госте и уметнике. У трајању од једног школског часа, наш познати глумац се стиховима и песмом, својим изванредним извођењем уз пратњу хармонике, прошетао територијом бивше Југославије и представио нам познате српске песнике. Маториц је ову представу назвао огледалом српске књижевности, за коју је он сакупио стихове песника о којима је учио за време свог школовања и који су, како он каже, остали у његовој души. Почео је са Бранком Радичевићем, који је у наслеђе оставио свега шездесетак песама, јер је умро млад. Без обизира на релативно мали опус, преко осамдесет музичких композиција постоји на Бранкове стихове. Публика је могла да ужива уз дивне стихове „Девојке на студенцу“ и „Кад млидијах умрети“ и ништа мање лепе љубавне песме „Болујем ја, болујеш ти“, и „Кад би ове руже мале“. Програм је настављен епиграмима и стиховима Јована Јовановића Змаја или Чика Јове, једног од најплодоноснијих песника српског романтизма, познатим по својим лирским, сатиричним, политичким и дечјим песмама. Духовита поучна песма „Патак и жабе“, насмејала је публику, која је затим чула баладу „Три хајдука“, којом је Јоса Маториц, 1973. године победио на државном такмичењу из српско-хрватског језика. Следила је позната песма „Тихо ноћи, моје злато спава“, коју је уметник отпевао заједно са публиком. Наставио је љубавном песмом „Кроз поноћ нему“, великог боема Ђуре Јакшића, српског сликара, песника, приповедача, драмског писца и учитеља. Следећа станица је била Црна Гора и Петар Петровић Његош, српски православни владика, један од највећих српских песника и филозофа и наравно стихови из његовог чувеног ремек-дела „Горски вијенац“ – Сни Вука Мандушића. После Црне Горе уметник је прешао у Босну и Херцеговину, са песмом „Емина“, Алексе Шантића, мостарца, српског песника и академика, да би затим казивао завршни „Епилог“ из „Екс понта“, књиге стихова у лирској прози Иве Андрића, српског књижевника и дипломате, добитника Нобелове награде за књижевност. На крају путовање Маториц је представио српског књижевника и професора универзитета из Мађарске, др Петра Милошевића – песмама „Бог зна шта“ и „Каквим сам стазама“, из „Авале експрес“, препева стихова мађарског кантаутора Тамаша Чеха, причом – о Брижит Бардо на тавану- из Милошевићевог романа „Лондон Помаз“ и песмом „Стара вода“. У време извођења представе овај миљеник целе српске заједнице у Мађарској, био једини живи представљени српски књижевник. На велику жалост, до настанка овога текста, Петар Милошевић, уметник и интелектуалац, изненада нас је напустио и заузео почасно место поред већ споменутих незаборављених српских доајена.
