Када нас је Kricskovics Antal, наш чувени кореограф и велики учитељ, први пут повео на турнеју по западној Европи, одмах смо осетили да нам људи који тамо живе нису страни и да се од нас не разликују онолико колико су то медији источног блока годинама приказивали. Најснажнији осећај заједништва доживели смо када смо заједно играли и певали.
Од тада је прошло више од четрдесет година, али сећања на те велике европске турнеје и данас живе у свима нама, јер је управо тамо почело нешто важно. Мелодије су биле сличне, инструменти такође, чак су и кораци у играма личили једни на друге, а у народним ношњама било је најмање онолико сличности колико и разлика. Холандска народна ношња, на пример, подсећала ме је на недељну одећу коју је моја бака носила када је ишла у цркву.
На фестивалу су учествовала двадесет четири народа, стварајући невероватно шаролик и живописан мозаик култура. У то време наступали смо под именом Magyarországi Nemzetiségek Központi Néptáncegyüttese. Не знам ко нам је дао то име, али тако су нас сви познавали.
Наш велики учитељ, Kricskovics Antal, био је прави геније – у то нема никакве сумње. Иако није говорио много страних језика, покретима свога тела умео је да каже све што је било потребно. Ишао је од ансамбла до ансамбла, представљао нас другима, прикупљао нова сазнања и са лакоћом „читао” језик покрета различитих народа. Фолклор бројних етничких заједница познавао је до најситнијих детаља.
Желео је да нам пренесе све што је знао. Због тога је понекад говорио гласније, односно умео је да повиси тон, а понекад би нас и благо потапшао како би нас подстакао да постанемо уметници каквима је желео да нас обликује.
