У оквиру 13. Међународног позоришног сусрета MITEM (Madách International Theatre Meeting), који је Народно позориште у Будимпешти организовало од 10. априла до 11. маја, међу 43 позоришта из света гостовало је и Народно позориште у Београду са представом „Уображени болесник” по Молијеру. Међутим, током појединих кључних делова представе недостајао је превод (титл), због чега део мађарске публике није могао да прати све драматуршке слојеве и реагује на представу онако како су аутори замислили.
Представа је премијерно изведена крајем 2024. године у Београду. Редитељ Никола Завишић понудио је оригинално читање Молијеровог дела, усредсређено не само на драмски текст већ и на самог Молијера као глумца и управника позоришне трупе. Ауторски тим задржао је све битне елементе оригинала, посебно форму комедије-балета, жанра који је управо Молијер утемељио.
Визуелни концепт представе привлачи пажњу већ при уласку у салу. Огледала постављена у позадини омогућавају публици да истовремено посматра глумце и сопствени одраз, стварајући утисак да се радња одиграва у Версају и постепено бришући границу између позоришне игре и стварности, која се на крају претвара у трагедију.
Према речима редитеља и драматурга, савремена интерпретација текста сама по себи не би била довољно занимљива. Зато су Молијерову причу испричали у њеној изворној структури – са прологом, пасторалним сценама, интермецима и међучиновима, као да је читава представа намењена немом посматрачу, краљу Лују XIV.
После извођења у Будимпешти организован је разговор са београдским ауторима. Том приликом Никола Завишић истакао је да је на њега снажан утисак оставио несклад између стилизације представе и начина на који ју је публика могла да доживи.
„На пријем представе значајно је утицало то што документарни делови из неког разлога нису били титловани. То су драматуршка објашњења, својеврсне фусноте, које помажу да се разуме како је функционисало позориште у Молијерово време, као и сам жанр комедије-балета, који је Молијер осмислио за Луја XIV како би обезбедио подршку за своје представе. Ту се отвара и питање односа уметника према актуелној власти“, објаснио је редитељ.
Према његовим речима, било је важно да публика разуме да у интермецима посматра четврто извођење једне измишљене Молијерове трупе, смештено у ноћ која је претходила пишчевој смрти. У завршници представе документарни материјал реконструише последње тренутке Молијеровог живота, након што је четврти пут одиграо „Уображеног болесника“. Тако се комедија постепено преображава у трагедију и гради снажан емоционални однос са публиком, готово катарзичан. У Будимпешти је, међутим, тај ефекат изостао, јер су документарне сегменте могли да разумеју само малобројни гледаоци који говоре српски.
„Молијер је заправо себе уписао у овај комад – мотиви из његовог живота јасно се препознају. Његова дела пуна су интертекстуалних алузија, а са извесне дистанце умео је да се насмеје и самом себи. И наша представа прати ту линију. Нема бесмисленијег посла него објашњавати нешто што се није догодило, али управо у томе лежи чаролија и снага позоришта“, рекао је Завишић.
Он је додао да балетски сегменти који прате лик Бералда доносе духовно и емотивно олакшање пред филозофски сукоб у трећем чину. Бералд покушава да ослободи свог брата Аргана умишљене болести, што симболизују и инвалидска колица без којих Арган верује да не може да живи, иако повремено заборавља на њих и сасвим природно прохода. Управо кроз овај лик Молијер поручује да је понекад боље пустити да ствари прођу него дозволити да мисао о болести овлада душом више него телом.
Интермеци омогућавају публици да завири иза позоришне завесе: приказују глумце током припреме, Молијерово све теже здравствено стање, стилизован покрет и сцене прожете музиком и звучним ефектима.
Популарни српски глумац Иван Босиљчић, који тумачи главну улогу, истакао је да су представе Николе Завишића увек вишеслојне, а да је у овом случају додат још један ниво – свет иза кулиса.
„Као Молијерови глумци створили смо сопствену трупу и посебан начин игре. Осмислили смо свој свет commedie dell’arte, са ликовима који у оригиналном тексту не постоје. Разграђујући тај стил дошли смо до документарних интермеца који одражавају Молијерову болест и све што се дешава у Аргановој глави. Када смо спојили та два позоришна језика, настала је наша лична мисао о смрти уметника на сцени, односно о смрти уметника у самом чину стварања“, изјавио је Босиљчић.
