Дана 25. октобра у Центру Дериње премијерно је изведена представа „Снови са Гелертовог брега“ аутора Ференца Каринтија. Представа је настала као самостални пројекат Трупе Дериње, а режију потписује Барнаба Јанка. У главној женској улози публика је могла да види Бернадету Семереди, док је улогу одбеглог војника тумачио Петер Хаваши.
Поводом премијере, са два глумца разговарали смо у кратком интервјуу о процесу проба, изазовима њихових улога, као и о околностима у којима је представа настала.
Драма „Снови са Гелертовог брега“ Ференца Каринтија води гледаоца у последње месеце Другог светског рата, у време опсаде Будимпеште. У средишту приче налазе се одбегли војник и млада девојка која је прогоњена, а који уточиште од разарања спољног света проналазе у напуштеној вили. Зидови куће за њих истовремено представљају заштиту и затвор: свесни су да их напољу чека сигурна смрт, па су принуђени да дане проводе затворени унутар њених зидова.
Ипак, у тој затворености рађа се једна посебна врста слободе. Двоје младих проналазе уточиште у игри, која им омогућава да се постепено приближе једно другом. Кроз заједничке игре полако нестају одбрамбене маске, а на површину излазе њихови страхови, предрасуде, наде и вера у људе. Оно што започиње као безазлена игра улога, претвара се у дубоко путовање самоспознаје, у којем се преплићу хумор, иронија, бол и сурова искреност.
Време проведено у вили прекидају само звуци опсаде који се повремено чују, подсећајући их да се изван зидова и даље води рат. У неизвесности која их окружује, њихов једини ослонац остаје нада – вера да ће и најмрачнији периоди једном проћи и да ће се после олује небо поново разведрити.
Представа поставља вечна питања која су актуелна и данас: када почињемо да верујемо другом човеку? Колико нечија прошлост одређује његов живот? Да ли се раније грешке могу вечно замерати или постоји могућност за разумевање и опроштај? Дело Ференца Каринтија на осетљив и човечан начин тражи одговоре на ове сложене дилеме.
